2023
2021
2019
2017
Komisija je u 2017. godini, postupajući po zahtevima zainteresovanih učesnika na tržištu, izdala 29 mišljenja u vezi sa primenom odredaba Zakona koje se odnose na koncentracije, izvršavajući na taj način jednu od svojih zakonskih nadležnosti. Veliki broj izdatih mišljenja – u poređenju sa prosečnim brojem izdatih mišljenja prethodnih godina, i dalje se može tumačiti kao pokazatelj pojačane odgovornosti učesnika na tržištu u pogledu provere postojanja zakonske obaveze podnošenja prijave koncentracije i njihove spremnosti da poštuju i izvršavaju takve obaveze. Zahtevi za davanje mišljenja su se uglavnom podnosili iz dva osnovna razloga: zbog utvrđivanja prirode transakcije i ocene postojanja koncentracija koje bi nastale realizovanjem tih transakcija, i zbog ocene ispunjenosti uslova za prijavu koncentracije koji se odnose na godišnje prihode učesnika u koncentraciji predviđene Zakonom. Ostali zahtevi su se odnosili na tumačenje drugih odredaba Zakona koje se odnose na koncentracije, koje nisu u direktnoj vezi sa definisanjem koncentracija i obavezom prijave koncentracije.
Komisija konstatuje da je izdavanjem mišljenja iz domena ispitivanja koncentracija, poštujući svoju zakonsku nadležnost, u svim slučajevima postupila u najkraćem mogućem, primerenom roku (koji, pri tome, za izdavanje mišljenja nije propisan Zakonom) i odgovorila na sve primljene zahteve za davanje mišljenja. To znači da je, u 2017. godini, Komisija postupila po svim podnetim zahtevima i na osnovu svakog zahteva donela mišljenje o postojanju obaveze podnošenja prijave koncentracije. U dva slučaja, Komisija je postupila po zahtevima koji su podneti u 2016. godini.
U nastavku se daje prikaz izdatih mišljenja vezanih za najčešća pitanja u pogledu kojih su učesnici na tržištu tražili od Komisije tumačenje.
Kratak opis zahteva: Podnosioci zahteva su od Komisije tražili da oceni ispunjenost uslova za podnošenje prijave koji se odnose na godišnje prihode učesnika u koncentraciji. Komisija je utvrđivala da li učesnici u koncentraciji (direktno ili preko povezanih učesnika na tržištu, u smislu Zakona) ostvaruju prihode navedene u članu 61. Zakona, na osnovu čega je cenila postojanje obaveze podnošenja prijave koncentracije.
Izdata mišljenja: Komisija je izdala četiri mišljenja u kojima je zaključila da obaveza podnošenja prijave ne postoji, jer nije ispunjen nijedan od alternativnih uslova za podnošenje prijave koncentracije propisanih članom 61. stav 1. Zakona, a u četiri mišljenja je ocenila da takva obaveza postoji, s obzirom na to da je ispunjen jedan od navedenih uslova.
Kratak opis zahteva: Podnosioci zahteva su od Komisije tražili da oceni ispunjenost uslova za podnošenje prijave koji se odnose na godišnje prihode učesnika u koncentraciji, kada se stiče kontrola nad stečajnim dužnikom ili nad imovinom stečajnog dužnika koja može predstavljati samostalnu poslovnu celinu.
Izdata mišljenja: Komisija je u svim navedenim slučajevima potvrdila da kupovinom stečajnog dužnika kao pravnog lica ili kupovinom imovine stečajnog dužnika koja može predstavljati samostalnu poslovnu celinu nastaje koncentracija. U četiri slučaja je ocenila da ipak ne postoji obaveza prijave koncentracije, jer za to nije bio ispunjen nijedan od alternativnih uslova za podnošenje prijave koncentracije propisanih članom 61. stav 1. Zakona, a u tri mišljenja je ocenila da takva obaveza postoji, s obzirom na to da je bio ispunjen jedan od navedenih uslova.
Kratak opis zahteva: Podnosioci zahteva su od Komisije tražili mišljenje u vezi sa postojanjem obaveze podnošenja prijave koncentracije koja nastaje kupovinom kapitala društva u postupku privatizacije.
Izdata mišljenja: Komisija je izdala dva mišljenja u kojima je ocenila da opisane transakcije predstavljaju koncentracije. Na osnovu dostavljenih podataka o prihodima učesnika u koncentraciji, Komisija je, u oba slučaja zaključila da obaveza podnošenja prijave ne postoji, jer nije ispunjen nijedan od alternativnih uslova za podnošenje prijave koncentracije propisanih članom 61. stav 1. Zakona, s obzirom na to da učesnici u koncentraciji nisu ostvarivali prihode navedene u članu 61. Zakona.
Kratak opis zahteva: Podnosilac zahteva je od Komisije tražio mišljenje u vezi sa postojanjem obaveze podnošenja prijave koncentracije koja nastaje uzimanjem u zakup poslovnog prostora u kome privredno društvo koje je vlasnik tog prostora obavlja maloprodajnu delatnost (maloprodajni objekat), bez preuzimanja zaposlenih u tom objektu.
Izdato mišljenje: Komisija je izdala mišljenje na osnovu podataka dostavljenih u zahtevu za davanje mišljenja i zaključila da podnosilac zahteva ima obavezu da ovu koncentraciju prijavi Komisiji, jer on stiče kontrolu nad delom drugog učesnika na tržištu koji može predstavljati samostalnu poslovnu celinu, u skladu sa članom 17. stav 1. tačka 2), a ispunjeni su uslovi za podnošenje prijave koncentracije propisani članom 61. stav 1. Zakona. Komisija je, pri tome, naročito imala u vidu okolnost da će, na osnovu posebnog ugovora, zaključenog posle ugovora o zakupu, podnosilac zahteva od vlasnika maloprodajnog objekta kupiti opremu, odnosno inventar iz predmetnog maloprodajnog objekta koji će mu služiti za obavljanje maloprodajne delatnosti u prostoru koji će uzeti u zakup.
Kratak opis zahteva: Podnosilac zahteva je od Komisije tražio mišljenje u vezi sa tumačenjem i primenom člana 61. stav 1, a u vezi sa članovima 17. i 5. Zakona. Konkretno, postavljena su pitanja u vezi sa računanjem prihoda učesnika na tržištu ili njegovog dela nad kojim se stiče kontrola: 1) da li se u slučaju sticanja kontrole od strane jednog ili više učesnika na tržištu nad drugim učesnikom na tržištu (ciljno društvo), u obzir uzimaju prihodi samo ciljnog društva, ili i povezanih lica ciljnog društva (cele grupe ciljnog društva); 2) da li se u slučaju sticanja kontrole od strane jednog ili više učesnika na tržištu samo nad delom, ili delovima drugih učesnika na tržištu, koji mogu predstavljati samostalnu poslovnu celinu, u obzir uzimaju samo prihodi dela nad kojim se stiče kontrola ili i povezanih lica društva čiji je deo predmet sticanja.
Izdato mišljenje: Komisija je izdala mišljenje da, u skladu sa Uputstvom za izračunavanje ukupnog godišnjeg prihoda (objavljenom na sajtu Komisije http://www.kzk.gov.rs/uputstva, koje sadrži i primer koji pojašnjava navedeno), prilikom podnošenja prijave koncentracije, u slučajevima povezanih učesnika u smislu člana 5. Zakona, ukupan godišnji prihod iz člana 61. Zakona računa se kao zbir svih ukupnih prihoda koje su ostvarili učesnici na tržištu koji se smatraju povezanim i koji pripadaju istoj grupi. U skladu sa navedenim, u konkretnom slučaju sticanja kontrole od strane jednog ili više učesnika na tržištu nad drugim učesnikom na tržištu (ciljno društvo), u obzir se uzimaju prihodi ciljnog društva i svih povezanih lica ciljnog društva (cele grupe ciljnog društva) nad kojim se istovremeno stiče kontrola, odnosno pod uslovom da ta povezana lica nisu izuzeta od sticanja kontrole. U skladu sa članom 17. stav 1. tačka 2. Zakona, kada se u postupku koncentracije stiče kontrola samo nad delom učesnika na tržištu, kao i u skladu sa Uputstvom o načinu izračunavanja ukupnog prihoda učesnika u koncentraciji u slučajevima kada se kontrola stiče nad delom preduzeća (objavljenom na sajtu Komisije http://www.kzk.gov.rs/uputstva), u obzir se uzimaju samo prihodi dela učesnika na tržištu nad kojim se stiče kontrola, a ne i prihodi ostalih delova učesnika na tržištu koji nisu predmet sticanja kontrole.
Kratak opis zahteva: Podnosioci zahteva su od Komisije tražili mišljenje u vezi sa postojanjem obaveze podnošenja prijave koncentracije koja nastaje u slučaju kada privredno društvo koje je bilo suvlasnik (ciljnog) društva i koje je sa drugim suvlasnikom vršilo zajedničku kontrolu nad ciljnim društvom namerava da kupi od drugog suvlasnika njegov suvlasnički udeo i postane jedini, odnosno većinski vlasnik društva.
Izdato mišljenje: Komisija je izdala mišljenja da takve transakcije predstavljaju koncentracije, jer nastaju kao rezultat promene oblika kontrole nad ciljnim društvom, tako što se zajednička kontrola koju su zajednički vršila dva privredna društva menja u pojedinačnu, odnosno samostalnu kontrolu koju će vršiti privredno društvo koje postaje jedini, odnosno većinski vlasnik ciljnog društva.
Kratak opis zahteva: Podnosioci zahteva su od Komisije tražili mišljenje u vezi sa transakcijama koje se realizuju između zavisnog društva i jednog od njegovih matičnih društava, kao i u slučaju kada jedno društvo osniva svoje podređeno (zavisno) društvo.
Izdato mišljenje: Komisija je izdala mišljenja da takve transakcije ne predstavljaju koncentracije, jer se smatraju unutrašnjom reorganizacijom u okviru grupe društava, s obzirom na to da se realizuju između povezanih učesnika na tržištu u smislu člana 5. Zakona.
Kratak opis zahteva: Podnosilac zahteva je od Komisije tražio mišljenje u vezi sa postojanjem obaveze podnošenja prijave koncentracije u slučaju kada privredno društvo stiče udele u društvu u kojem već ima većinski udeo, konkretno, kada stiče dodatne udele u (ciljnom) društvu u kojem već poseduje 53,66% od ukupnog broja emitovanih akcija sa pravom glasa.
Izdato mišljenje: Komisija je izdala mišljenje da, u konkretnom slučaju, takva transakcija ne predstavlja koncentraciju, imajući u vidu da podnosilac zahteva, na osnovu odredaba Akta o osnivanju, već ostvaruje mogućnost odlučujućeg uticaja na vođenje poslova ciljnog društva, bez obzira na iskazanu nameru kupovine dela kapitala. S obzirom na to da se odluke u ciljnom društvu donose većinom od 50% od ukupnog broja izdatih akcija sa pravom glasa, Komisija je ocenila da podnosilac zahteva već predstavlja kontrolnog akcionara i ostvaruje pojedinačnu kontrolu nad ciljnim društvom, te kupovina dela kapitala ne bi predstavljala koncentraciju u smislu člana 17. Zakona.
Kratak opis zahteva: Podnosilac zahteva je od Komisije tražio mišljenje u vezi sa postojanjem obaveze podnošenja prijave koncentracije u slučaju potencijalne akvizicije portfolija problematičnih korporativnih i mikro kredita koje banka prodaje privrednom društvu za finansijske usluge i konsalting, čija je registrovana pretežna delatnost „delatnost agencija za naplatu potraživanja i kreditnih biroa“.
Izdato mišljenje: Komisija je izdala mišljenje da predmetni slučaj nije koncentracija učesnika na tržištu u smislu čl. 17. Zakona, jer nije mogla da zaključi da će privredno društvo koje otkupljuje portfolija potraživanja različitih struktura (što obuhvata dospela i nenaplaćena potraživanja koja mogu biti neobezbeđena ili obezbeđena, uključujući i obezbeđenje putem nepokretnosti i zaloga), steći kontrolu nad učesnikom na tržištu i/ili njegovim delom u smislu Zakona.
Mišljenja o primeni propisa koje se odnose na povrede konkurencije
Komisija je, postupajući po zahtevima učesnika na tržištu, donela veliki broj mišljenja o primeni odredaba Zakona, omogućavajući time učesnicima na tržištu da se bliže upoznaju sa praksom Komisije i usklade svoje ponašanje na tržištu sa pravilima o zaštiti konkurencije.
Kratak opis zahteva: Fizičko lice prijavilo je Komisiji da izradu tehničke dokumentacije za rekonstrukciju sedam bolničko zdravstvenih centara u Beogradu vrši Saobraćajni institut CIP bez sprovedenog postupka javne nabavke, sa pitanjem da li je to u skladu sa Zakonom i članom 82. Ustava, s obzirom na to da je Saobraćajni institut CIP oko 98% u vlasništvu države.
Izdato mišljenje: Komisija je izdala mišljenje da se opisana situacija tiče odredbi Zakona o javnim nabavkama, te nije u nadležnosti Komisije, a podnosilac zahteva je upućen da se obrati Upravi za javne nabake.
Kratak opis zahteva: Eki Transfers doo obratio se Komisiji zahtevom za izdavanje mišljenja na samostalno sačinjenu procenu, koja se odnosi na utvrđivanje da li angažovanje podzastupnika za pružanje Western Union novčane doznake ugovaranjem različitih provizija, može predstavljati zakonski rizik. Samostalno sačinjena procena sadrži opis regulatornih promena koje su uslovile razvoj konkurencije, zatim karakteristike tržišta na kome posluje društvo Eki Transfers naročito one koje se odnose na rast broja pružalaca istih ili sličnih platnih usluga koje pruža i Eki Transfers, te osvrt na intra brand konkurenciju između zastupnika Western Union-a, kao i ocenu položaja društva Eki Transfers u skladu sa odredbama člana 15. Zakona. Na kraju samostalno sačinjene procene, a na osnovu nalaza sadržanih u istoj, izvedeni su i određeni zaključci.
Izdato mišljenje: U mišljenju, Komisija je navela da može da prihvati navode iznete u samostalno sačinjenoj proceni koji se tiču promene pravnog okvira koji se odnosi na novčane doznake i transfer novca. Međutim, navela je i da je, ne ulazeći u ocenu pravilnosti, jer tu nadležnost nema, a na osnovu navoda iznetih u dostavljenoj proceni, zaključila da je za potrebe samostalnog sačinjavanja procene analizirano tržište zastupanja, odnosno tržište zastupnika globalnih operatera, kao proizvodna dimenzija tržišta, na teritoriji Republike Srbije, kao geografskom relevantnom tržištu.
Komisija je istakla da se relevantno tržište na kom se utvrđuje posedovanje dominantnog položaja određuje u odnosu na okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, te definicija relevantnog tržišta ne mora uvek biti ista, čak i u slučaju kada je stranka u različitim postupcima pred Komisijom isti učesnik na tržištu. Ovo naročito u pogledu relevantnog geografskog tržišta koje ne mora nužno biti celokupna teritorija Republike Srbije, pa i u situaciji u kojoj učesnik na tržištu koji je stranka u postupku pred Komisijom delatnost obavlja na kompletnoj nacionalnoj teritoriji. Nakon što se utvrdi da učesnik poseduje dominantan položaj na tržištu, pristupa se utvrđivanju da li radnja učinjena od strane dominantnog učesnika na tržištu predstavlja radnju zloupotrebe. Iz navedenog jasno proizlazi karakteristika postupaka u kojima se utvrđuje eventualna zloupotreba dominantnog položaja, a to je da radnja prethodno mora biti učinjena, nakon čega se utvrđuju njene stvarne ili potencijalne posledice na tržištu, a od čega zavisi zaključak da li ona predstavlja radnju zloupotrebe.
Na osnovu iznetog, te na osnovu činjenice da postoje različiti načini na koje može biti izvršena zloupotreba dominantnog položaja, i to u smislu njenog uticaja na inter brand i/ili intra brand konkurenciju, Komisija je ocenila da, shodno odredbama Zakona, ne postoji mogućnost određivanja Komisije u pogledu dozvoljenosti primene poslovne politike koja podrazumeva angažovanje podzastupnika za pružanje Western Union novčane doznake ugovaranjem različitih provizija. Ovo iz razloga što se, zbog specifičnosti postupka utvrđivanja zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu, ova radnja ocenjuje ex post. Stoga je Komisija samo ukazala na osnovne smernice, koje i sama primenjuje, uz napomenu da je na otvorenijem tržištu manja verovatnoća da će doći do zloupotrebe dominantnog položaja, ali da ona nije nemoguća. Istaknuto je da se relevantno tržište određuje primenom kriterijuma zamenljivosti i da na njemu učesnik koji je učinio eventualnu radnju zloupotrebe mora da ima dominantan položaj, pri čemu se posledice zloupotrebe mogu javiti na tom i/ili na nekom drugom tržištu. Kod ocena posledica učinjene radnje teže su one koje imaju efekat na inter brand konkurenciju, ali svakako ne treba zanemariti ni posledice na intra brand konkurenciju. Navedeno je i da učesnik koji ima dominantan položaj, bilo pojedinačni, bilo kolektivni, s posebnom pažnjom mora da vodi računa o posledicama radnji koje preduzima i poslovnoj politici, naročito u kontekstu obaveze da je primenjuje pod istim uslovima u odnosu na sve učesnike koji zadovolje unapred određene i transparentno predočene objektivne kriterijume.
Kratak opis zahteva: Advokatska kancelarija Stanković&Partneri, podnela je Komisiji zahtev za mišljenje, navodeći da je učesnik na tržištu – klijent prisutan na tržištu prehrambene proizvodnje na teritoriji Republike Srbije preko više kanala distribucije, na način da je za svaki kanal distribucije i prodaje utvrdio jednake uslove nabavke i prodaje, obezbeđujući mogućnost konkurencije između direktnih konkurenata u istom kanalu prodaje.
Kako klijent pored postojećih, namerava da utvrdi i posebnu dodatnu kategoriju maloprodajnog formata čija se poslovna politika zasniva isključivo na privlačenju krajnjih kupaca putem najniže cene, od Komisije je traženo mišljenje da li je predmetni učesnik na tržištu slobodan da utvrdi različite uslove na iste poslove u svim slučajevima kada opravdano smatra da postoje različiti učesnici koji sa njegovog stanovišta, odnosno stanovišta proizvođača nisu jednaki konkurenti na tržištu.
Izdato mišljenje: Komisija je konstatovala da Zahtev sadrži pitanje koje se odnosi na buduću, još uvek hipotetičku poslovnu odluku učesnika na tržištu – klijenta koju on donosi procenjujući sve okolnosti koje sa njegovog aspekta mogu biti od značaja za buduće poslovanje. S obzirom na uobičajenu poslovnu neizvesnost i dijapazon odluka koje učesnici na tržištu mogu doneti a koje se ne mogu uvek unapred anticipirati, Komisija nije u mogućnosti da sa aspekta primene Zakona ceni postupke koji nisu ni preduzeti, naglašavajući da je sloboda poslovnog odlučivanja uvek ograničena pravima i obavezama koje su utvrđene Zakonom a koje učesnici na tržištu moraju da poznaju.
S tim u vezi, podnosilac zahteva je obavešten da je Komisija 17.01.2017. godine na zvaničnoj internet strani objavila stav koji se odnosi na zahteve za davanje mišljenja.
Kratak opis zahteva: Mišljenje o obavezi podnošenja zahteva za pojedinačno izuzeće restriktivnog sporazuma od zabrane usled promene odredbi ugovora koji je bio predmet pojedinačnog izuzeća restriktivnog sporazuma od zabrane, a koji se odnose na promenu politike bonusa.
Izdato mišljenje: Komisija je iznela stav da u konkretnoj situaciji pomenute izmene aneksa, ne utiču značajno na sprovođenje prethodno odobrenog rešenja Komisije, imajući u vidu da iste ne poseduju ograničavajući karakter sa stanovišta ocene ispunjenosti uslova iz člana 11. Zakona.
Kratak opis zahteva: Zahtev da se Komisija odredi prema upitima koji se odnose na obavezu podnošenja zahteva za pojedinačno izuzeće restriktivnog sporazuma o ekskluzivnoj distribuciji ekstrateritorijalnog karaktera.
Izdato mišljenje: Imajući u vidu da je predmetnim upitom takođe istaknuto da distributer ne posluje, odnosno nije učesnik na tržištu u Republici Srbiji dok je proizvođač prisutan na tržištu Republike Srbije, te da se proizvođač i distributer nalaze na vertikalno različitim geografskim tržištima, Komisija ističe da u konkretnoj situaciji nije nadležna, imajući u vidu nepostojanje preduslova teritorijalne dimenzije, predviđenog članom 2. a u vezi sa članom 10. stav 1. Zakona.
Istaknuto je da je mišljenje Komisije zasnovano na činjeničnom stanju iznetom u zahtevu, a u skladu sa važećim propisima kojima je uređena oblast zaštite konkurencije i dosadašnjom praksom postupanja Komisije. Takođe, ono ni na koji način ne utiče na buduće odlučivanje Komisije u konkretnim situacijama, ne predstavlja, niti prejudicira stavove i zaključke u slučajevima o kojima će Komisija odlučivati i postupati u vršenju svojih ovlašćenja.
Kratak opis zahteva: Komisiji je dostavljen zahtev za davanje mišljenja Air Serbia ad Beograd, povodom uvođenja skale na osnovu koje bi se odobravali podsticaji turoperaterima u pogledu ugovora o čarter prevozu koji je Air Serbia, kao avioprevoznik zaključila sa turoperaterima u vezi sa letnjom sezonom 2017. godine.
Izdato mišljenje: Komisija je izdala mišljenje u kom se navodi da u skladu sa načelima slobodne konkurencije na tržištu, učesnici na tržištu su slobodni da utvrđuju svoju komercijalnu politiku, uključujući i rabatnu politku, sve dok nemaju značajnu tržišnu snagu, odnosno dominantan položaj na određenom relevantnom tržištu, u kom slučaju su u obavezi da svoju komercijalnu politiku usklade sa odredbama Zakona, sa ciljem sprečavanja bilo koje radnje ili aktivnosti koja bi mogla predstavljati zloupotrebu dominantnog položaja na relevantnom tržištu.
U skladu sa članom 16. Zakona, primena nejednakih uslova poslovanja na iste poslove, prema različitim učesnicima na tržištu od strane dominantnog učesnika, može da predstavlja povredu konkurencije, jer se pojedini učesnici na tržištu dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente. Iz toga sledi da, pod pretpostavkom da učesnik na tržištu koji ima dominantan položaj, ukoliko na sve poslovne partnere u istim poslovima primenjuje iste uslove, na jasan i transparentan način, sa stanovišta propisa o zaštiti konkurencije, načelno, ne postoji rizik od postojanja povrede konkurencije.
U skladu sa Zakonom, Komisija nema nadležnost za davanje saglasnosti na kreiranje poslovne politike učesnika na tržištu, kao ni nadležnost da unapred utvrđuje da neko ponašanje nije u suprotnosti sa Zakonom, već se postojanje povrede konkurencije utvrđuje u svakom pojedinačnom slučaju.
Mišljenje je zasnovano na činjeničnom stanju iznetom u zahtevu, a u skladu sa važećim propisima kojima je uređena oblast zaštite konkurencije i dosadašnjom praksom postupanja Komisije.
Kratak opis zahteva: Prica i partneri AOD obratio se Komisiji zahtevom, kojim je traženo mišljenje o primeni člana 9. Zakona. Mišljenje je traženo u odnosu na sledeće: „Da li je dozvoljeno da učesnici na tržištu koji posluju na različitom nivou proizvodnje razmenjuju, tačnije prodaju određene poslovne informacije (podaci o prometu i učešću u prometu dobavljača). Preciznije, da li je dozvoljeno da prodavac jednom od svojih dobavljača prodaje informacije o prometu i učešću u prometu drugog dobavljača čiji prodajni asortiman takođe prodaje u svom prodajnom objektu.“
Izdato mišljenje: Razmena informacija između učesnika na tržištu može da predstavlja predmet interesovanja Komisije, budući da pored pozitivnih efekata može imati i negativne efekte na konkurenciju. Iako su u praksi zastupljenije razmene informacija koje su sa aspekta zaštite konkurencije neutralne ili pozitivne, između učesnika na tržištu dolazi i do razmena informacija koje se mogu kvalifikovati kao antikompetitivne. Da li je došlo do povrede konkurencije, ceni se od slučaja do slučaja, i ocena zavisi od karaktera informacija, okolnosti pod kojima se razmenjuju, kao i specifičnosti relevantnog tržišta i udela na relevantnom tržištu učesnika razmene.
Nisu sporne, sa stanovišta pravila o zaštiti konkurencije, razmene informacija koje nemaju direktan uticaj na buduće komercijalne strategije učesnika na tržištu i ukoliko su: anonimne i objedinjene, javno objavljene, odnosno posredno ili neposredno dostupne i konkurentima koji nisu učestvovali u razmeni informacija i potrošačima.
Razmena osetljivih poslovnih podataka (koji se odnose na samu prirodu predmetnog poslovanja, odnosno na trenutne ili buduće cene, troškove prodaje i obim proizvodnje, kreditne ili trgovačke uslove, promotivne troškove, popuste i rabate koji se odobravaju potrošačima, informacije o potrošačima i poslovne ili strateške i marketinške planove i sl, a naročito ukoliko se takvi podaci ne mogu smatrati istorijskim podacima), može da omogući učesnicima na tržištu bolju i bržu adaptaciju poslovnih politika u odnosu na strategije konkurenata i veću verovatnoću stvaranja antikompetitivnih efekata na relevantnom tržištu. Takva razmena može voditi povećanoj koordinaciji u preduzimanju odgovarajućih aktivnosti i predstavlja razlog za zabrinutost Komisije.
Razmena informacija može imati različite forme, i može se manifestovati kroz direktnu razmenu između konkurenata, kao i kroz razmenu između učesnika na tržištu koji nisu konkurenti. U slučajevima kada učesnici na tržištu koji posluju na različitim nivoima proizvodnje ili distribucije razmenjuju informacije, jednosmerno ili dvosmerno, o jednom ili više konkurenata sticaoca informacije, može se raditi o nedozvoljenoj razmeni informacija. Nedozvoljena razmena informacija smanjuje neizvesnost koja stvara konkurentski pritisak, i time povećava predvidljivost budućeg nastupanja na tržištu. Verovatnoća se može dodatno povećati ako se informacije stiču teretnim pravnim poslom i/ili na bazi ekskluziviteta.
Imajući u vidu postavljeno pitanje, skreće se pažnja da bi u određenim slučajevima, opisana situacija mogla da predstavlja i odnos koji odgovara hub-and-spoke kartelu, kao specifičnoj formi razmene informacija. Naime, prodavac može da deluje kao hub, odnosno „centar“ za razmenu informacija između dva ili više dobavljača.
U skladu sa navedenim, budući da razmena informacija može, ali ne mora nužno da predstavlja povredu konkurencije, Komisija je napomenula da će se ona razmatrati u svakom konkretnom predmetu kao slučaj za sebe, i njena dozvoljenost, odnosno nedozvoljenost, ocenjivati tek nakon detaljno utvrđenog činjeničnog stanja.
Kratak opis zahteva: Lita Van Bell doo Beograd se obratio Komisiji sa zahtevom za davanje stručnog saveta u vezi postupanja konkurentskih firmi. U dopisu je navedeno da Lita Van Bell ima ekskluzivno pravo distribucije ženskog rublja ino-partnera Creationes Selene iz Španije, i to za tržište Republike Srbije i Crne Gore, te da od njih navedene proizvode direktno uvozi i distribuira dalje klijentima u Republici Srbiji i Crnoj Gori. Dalje je navedeno da proizvode koji su predmet ekskluzivne distribucije u Republiku Srbiju i Crnu Goru uvoze konkurenti snabdevajući se u veleprodajnim objektima u Italiji. Od Komisije je zatražen odgovor na pitanja koji su mehanizmi zaštite ekskluzivnog prava distribucije, odnosno da li je moguće sprečiti neovlašćeni uvoz navedenih proizvoda i da li je moguće sprečiti uvoz navedenih proizvoda na granicama Republike Srbije i Crne Gore.
Izdato mišljenje: Podnosilac zahteva je obavešten da je Komisija zauzela stav i dala mišljenje o primeni pravila zaštite konkurencije na institut „iscrpljenja prava“ i tzv. „paralelnog uvoza“, što je uvršteno u Izveštaj o radu za 2013. godinu.
Kratak opis zahteva: Komisija primila zahtev za davanje mišljenja na Opšte uslove poslovanja autobuskih stanica i Akt o kategorizaciji autobuskih stanica, koji je podnelo Udruženje za saobraćaj Privredne komore Srbije.
Izdato mišljenje: Savet Komisije dao je mišljenje da tekst nacrta Opštih uslova poslovanja autobuskih stanica i nacrta Akta o kategorizaciji autobuskih stanica, ne sadrži odredbe koje su sporne sa stanovišta primene Zakona. Uz navedeno mišljenje Komisija je Udruženju za saobraćaj Privredne komore Srbije dostavila obaveštenje u vezi dostavljenih akata, odnosno da je u postupku analize dostavljenih akata, uočena moguća neusaglašenost određenih odredbi predmetnih akata sa odredbama Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, o čemu je upoznato ministarstvo nadležno za poslove saobraćaja, kojem su takođe predmetni akti dostavljeni na mišljenje.
Kratak opis zahteva: Putem elektronske pošte, Operator distributivnog sistema EPS Distribucija doo Beograd dostavio je Komisiji obaveštenje da su, u skladu sa čl. 53. i 136. Zakona o energetici i Uputstvom o načinu i postupku davanja saglasnosti na akta na koje Agencija daje saglasnost i rokovima za dostavljanje podataka i dokumentacije, u toku javne konsultacije o Nacrtu izmena i dopuna Pravila o radu distributivnog sistema. Komisiji je istovremeno upućen i poziv da, u okviru javnih konsultacija, izda mišljenje, sugestije i komentare na predmetni akt.
Izdato mišljenje: U svom mišljenju Komisija je navela da je prilikom analize Nacrta izmena i dopuna Pravila o radu distributivnog sistema najviše pažnje posvetila delu koji se odnosi na poglavlje 6 – Pristup distributivnom sistemu i to tački 6.3 – Sredstva finansijskog obezbeđenja plaćanja pristupa distributivnom sistemu.
Komisija je istakla da se nije bavila obračunom visine sredstava, ali je ukazala na činjenicu da nije objašnjeno iz kog razloga se vrednost rizika množi sa konstantom 2,4, te da nije objašnjeno šta navedena konstanta predstavlja kod obračuna vrednosti visine sredstva finansijskog obezbeđenja plaćanja u slučaju izbora namenskog (garantnog) depozita po revolving načelu, ili u slučaju izbora bankarske garancije plative na prvi poziv i bez prigovora. Na izneto je ukazano naročito iz razloga što je u prethodnom periodu, na osnovu važećeg Modela postupka izrade ugovora o pristupu distributivnom sistemu, vrednost rizika za slučaj neizvršenja obaveza određivana množenjem maksimalne vrednosti „mrežarine“ sa koeficijentom 1,1, a dobijeni iznos je predstavljao iznos visine sredstava finansijskog obezbeđenja plaćanja. S obzirom na to da je Nacrtom izmena i dopuna Pravila o radu distributivnog sistema predviđeno da se namenski (garantni) depozit po revolving načelu automatski reoročava na isti period na koji je oročen, i to svake naredne godine reoročenja, ukoliko 15 dana pre isteka roka oročenja, banka ne primi izjavu ODS da depozit ne bude reoročen, Komisija je napomenula da je neophodno voditi računa o tome da deponovana sredstva budu zadržana samo do završetka trajanja poslovne aktivnosti zbog koje su ista i položena, nakon čega treba da budu na raspolaganju deponentu. U vezi roka od dve godine od stupanja na snagu Pravila o radu distributivnog sistema koji je ostavljen za usaglašavanje opštih i drugih akata ODS, kao i zaključenih sporazuma i ugovora, a koji je predviđen nacrtom predmetnog akta, Komisija je ocenila da je usaglašavanje zaključenih ugovora o pristupu distributivnom sistemu potrebno izvršiti u što kraćem roku, odnosno odmah nakon ispunjenja svih neophodnih uslova za navedeno. Kao najvažnije, imajući u vidu da mišljenje izdaje isključivo u skladu sa nadležnostima koje su joj poverene, Komisija je istakla da je sa aspekta primene Zakona, neophodno da primena Pravila o radu distributivnog sistema bude identična za sve učesnike na koje se ista odnose.
Kratak opis zahteva: Komisiji je putem elektronske pošte dostavljen upit učesnika aktivnog na tržištu maloprodaje, a koji se odnosi na postupanje dobavljača prilikom uspostavljanja poslovne saradnje.
Izdato mišljenje: Komisija je dostavila odgovor u kojem je iznela da u svom dosadašnjem radu nije izdala mišljenje, u smislu određivanja obaveze dobavljačima da ugovaraju bruto cenu, uz posebno iskazane rabate. Međutim, ukazano je na to da je u pojedinim postupcima koji su vođeni pred Komisijom, kao jednu od mera ponašanja, Komisija naložila i obavezu uspostavljanja transparentnog cenovnika i rabata, s tim da ni tom prilikom nije propisala način ugovaranja, s obzirom na to da sam način ugovaranja kupoprodajnih cena, odnosno način realizacije ugovorenog nije pitanje iz nadležnosti Komisije. Tom prilikom Komisija je istakla da kod analize postupanja dobavljača, naročito onog koji poseduje dominantan položaj, insistira na primeni transparentne poslovne politike, što bi značilo da je svaki dominantan dobavljač u obavezi da jednako postupa prema različitim učesnicima na tržištu, ukoliko je reč o istim poslovima. Stoga dominantan učesnik na tržištu mora s posebnom pažnjom da vodi računa o tome da omogući svakom učesniku na tržištu s kojim posluje, da ima prethodno saznanje o uslovima koje treba da ispuni kako bi se i na njega primenile pogodnosti predviđene poslovnom politikom dobavljača, te da na sve učesnike koji te uslove ispune, predviđene pogodnosti i primeni.
Kratak opis zahteva: Komisiji je putem elektronske pošte dostavljen upit koji se odnosi na nepridržavanje cene hleba od brašna T-500 od strane potencijalnog dominantnog učesnika na tržištu.
Izdato mišljenje: Komisija je istakla da je Vlada Republike Srbije donela Uredbu o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna „T-500” („Službeni glasnik RS“, broj 7 od 31. januara 2017) koja je stupila na snagu 1. februara 2017. godine, a važi do 31. jula 2017. godine. Imajući u vidu da je članom 6. Uredbe predviđena sankcija za nepridržavanje Uredbom predviđenog cenovnog obračuna, nadzor nad primenom ove uredbe sprovodi ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede i ministarstvo nadležno za poslove trgovine. Takođe istaknuto da je dominantan učesnik na tržištu onaj učesnik koji zbog svoje tržišne snage, može da posluje na relevantnom tržištu u značajnoj meri nezavisno u odnosu na stvarne i potencijalne konkurente, te da povredu konkurencije predstavlja situacija kada učesnik koji ima dominantnu poziciju, zloupotrebljava svoj položaj, na neke od načina propisanih stavom 2. člana 16. Zakona.
Kratak opis zahteva: Komisija je primila zahtev adv. Nenada Stankovića, kojim je traženo mišljenje o primeni Zakona. Mišljenje je traženo u odnosu na situaciju u kojoj, otkupom privatizacione dokumentacije subjekta privatizacije Galenika ad Beograd, „drugi subjekti, uključujući i najbliže postojeće konkurente imaju mogućnost direktnog uvida u poslovne rezultate, podatke o dobavljačima, uslovima nabavke aktivne supstance i drugog repromaterijala, podatke o zaposlenima, naknadama, troškovima proizvodnje, planiranim investicijama i sl. Zahtevom je od Komisije zatraženo izjašnjenje da li bi ovakva razmena i dostupnost podataka bila protivna Zakonu, a imajući u vidu i zaštitu interesa postojećih vlasnika Galenike kao i svakog budućeg vlasnika.
Izdato mišljenje: Imajući u vidu činjenicu da je materija na koju se zahtev odnosi (postupak privatizacije) uređena Zakonom o privatizaciji („Sl. glasnik RS“, broj 83/2014, 46/2015, 112/2015 i 20/2016 – autentično tumačenje) i pratećim podzakonskim aktima, podnosilac zahteva je upućen na Ministarstvo privrede.
Kratak opis zahteva: Komisiji su putem elektronske pošte dostavljeni Upiti koji se odnose na ograničenja teritorije i plasmana konkurentskih lekova prema „ugovorima o davanju dozvole za korišćenje vlasničkih informacija (licenci), odnosno ugovorima o snabdevanju lekovima između dva proizvođača lekova“.
Izdato mišljenje: Podnosiocu upita je odgovoreno da nije moguće dati odgovor u navedenoj hipotetičkoj situaciji, shodno Stavu Komisije o davanju mišljenja u vezi sa primenom propisa o zaštiti konkurencije od 17. januara 2017. godine na internet stranici Komisije.
2016
2015
2014
Po pitanjima vezanim za oblast kontrole koncentracija, kao i tokom prethodnih godina, Komisija je i u izveštajnom periodu primila veliki broj zahteva za izdavanjem mišljenja (više od dvadeset zahteva podnetih u pisanom obliku na adresu Komisije, ili postavljenih putem elektronske pošte), i na svaki od takvih zahteva od strane Komisije pojedinačno je odgovoreno. U nastavku je izloženo nekoliko pitanja na nači kako su postavljana, kao i odgovori koji su po istima upućeni strankama. Najčešće iskazane nedoumice učesnika na tržištu kada je reč o koncentracijama i tokom 2014. godine, odnosila su se na pitanja da li se i pod kojim uslovima određena poslovna transakcija može smatrati koncentracijom učesnika na tržištu u smislu Zakona (čl.17), i da li postoji zakonska obaveza prijave koncentracije Komisiji radi izdavanja odobrenja za njenu realizaciju, sa stanovišta ispunjenosti prihodnih pragova propisanih Zakonom (čl. 61), pri čijem dostizanju postoji obaveza podnošenja prijave koncentracije Komisiji.
Da li postoji obaveza podnošenja prijave koncentracije u slučaju realizacije poslovne transakcije, koja se ogleda u planiranoj promeni u vlasništvu nad udelima privrednog društva registrovanog u Republici Srbiji kod Agencije za privredne registre, do koje će doći ulaskom dva nova člana društva, čime će, osim povećanja broja članova društva, sa dosadašnjih 9 (devet) na 11 (jedanaest), koliko će ih biti nakon realizacije predmetne transakcije, odnosno nakon pristupa dva nova nezavisna privredna subjekta, ova transakcija dovesti i do „proporcionalnog smanjenja udela“ u vlasničkoj strukturi svakog pojedinačnog člana društva sa 11,1% na 9,09%?
Planirana promena u vlasništvu nad udelima privrednog društva, do koje će doći nakon realizacije predmetne transakcije, a koja će rezultirati u promeni broja vršioca kontrole, na taj način, što će kontrolu nad ovim društvom umesto dosadašnjih 9 (devet) članova (svaki sa po 11,1% udela), vršiti 11 (jedanaest) članova, svaki sa pojedinačnim udelom od 9,09%, po svojoj suštini, u smislu člana 17. stav 1. tačka 3. Zakona predstavlja koncentraciju. I pored činjenice da ova poslovna transakcija neće dovesti do promene tipa i oblika kontrole, koja je bila i ostaće zajednička, ona će rezultirati u promeni broja vršioca kontrole nad ciljnim društvom sa devet na jedanaest. Imajući u vidu da je osnivačkim aktom društva utvrđeno donošenje „najznačajnijih odluka konsenzusom svih članova društva“, predstavnici dva nova člana društva će, poput predstavnika dosadašnjih članova, imati mogućnost odlučujućeg uticaja na donošenje najznačajnijih poslovnih odluka, odnosno bez čije saglasnosti, donošenje takvih odluka neće biti moguće. Kada je reč o postojanju zakonske obaveze prijave ove koncentracije Komisiji, u smislu dostizanja finansijskih pragova propisanih članom 61. Zakona, Komisija je obavestila stranku da ne daje mišljenja na zahteve, u onim slučajevima kada je prikriven identitet stvarnih učesnika, i kada nedostaju konkretni podaci o njihovoj finansijskoj snazi. Za izdavanje mišljenja iz nadležnosti Komisije, a posebno kada takav zahtev obuhvata i upit u vezi obaveze podnošenja prijave koncentracije za konkretnu transakciju, potrebno je da stranke u svom zahtevu, osim podataka o samoj transakciji (pismo o namerama, transakcioni ugovor itd), navedu i sve podatke u vezi sa identitetom učesnika u konkretnoj poslovnoj transakciji (naziv, sedište, matični/registarski broj, pretežna delatnost), kao i podatke o ukupnom godišnjem prihodu učesnika koncentracije za kalendarsku godinu koja prethodi godini u kojoj je zaključena predmetna transakcija, a sve u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti konkurencije.
Da li postoji obaveza podnošenja prijave koncentracije u slučaju realizacije poslovne transakcije koja se ogleda u dokapitalizaciji „Komercijalne banke“ a.d. Beograd, do koje dolazi putem planirane konverzije zamenljivih preferencijalnih akcija njenih dosadašnjih akcionara u obične akcije ove banke?
Planirana dokapitalizacija „Komercijalne banke“ u ovoj fazi, do koje će doći putem konverzije zamenljivih preferencijalnih akcija njenih dosadašnjih akcionara u obične akcije ove banke, u smislu člana 17. Zakona ne predstavlja koncentraciju, pa samim tim ne podleže obavezi prijave takve transakcije Komisiji u cilju izdavanja odobrenja za njeno sprovođenje. U konkretnom slučaju, a na bazi dostavljene dokumentacije u prilogu Zahteva za davanje mišljenja, proističe da je dana 17. decembra 2009. godine, između akcionara Komercijalne banke, a to su Republika Srbija, IFC Capitalization Fund (IFC), Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), Deutsche Investitions-und Entwicklungsgesellschaft mbH (DEG) i Swedfund International AB (Swedfund), zaključen Ugovor u vezi sa dokapitalizacijom ove banke putem izdavanja zamenljivih preferencijalnih akcija. EBRD, IFC, DEG i Swedfund su upisali zamenljive preferencijalne akcije u januaru mesecu 2010. godine, dok je Republika Srbija dobila pravo da ove akcije upiše najkasnije do decembra 2012. godine, koje pravo je i iskoristila u mesecu novembru iste godine. 108 Dana 31. marta 2014. godine akcionari su potpisali Ugovor o izmenama i dopunama Ugovora akcionara (odnosno Izmenjen i dopunjen Ugovor akcionara), koji reguliše nameru akcionara da do određenog datuma izvrše zamenu svih zamenljivih preferencijalnih akcija koje su izdate. U slučaju da simultana zamena od strane svih akcionara, koji su vlasnici zamenljivih preferencijalnih akcija, ne bude izvršena do datuma određenog Ugovorom o izmenama i dopunama Ugovora akcionara, uslovi iz inicijalnog Ugovora akcionara, kao i uslovi koji važe za same zamenljive preferencijalne akcije (a koji su sadržani u odlukama o njihovom izdavanju) u vezi sa pravom konverzije i samim postupkom konverzije, nastaviće da se primenjuju u neizmenjenom obliku. Nakon sprovođenja konverzije akcija, odnosno pretvaranja zamenljivih preferencijalnih akcija u obične akcije, učešće prethodno navedenih akcionara u ukupnom akcijskom kapitalu Komercijalne banke će ostati nepromenjeno. Osim toga, neće doći do promena ni u broju preferencijalnih akcija, dok će zamenljive preferencijalne akcije biti poništene. Jedina promena do koje će doći nakon ove transakcije, ogleda se u neznatnoj promeni učešća pojedinih akcionara u ukupnom broju običnih akcija. Ovo međutim, neće izazvati bilo kakve promene u modalitetu i načinu donošenja najbitnijih poslovnih odluka, pa samim tim neće usloviti ni promene u kontroli poslovanja „Komercijalne banke“. Skupština banke, će i nakon ove transakcije, najbitnije poslovne odluke donositi sa najmanje 67% glasova od ukupnog broja glasova akcionara sa pravom glasa, na osnovu čega se može zaključiti da će i nakon dokapitalizacije „Komercijalne banke“ u ovoj fazi, dosadašnja zajednička kontrola njenih akcionara nad poslovanjem ove banke ostati nepromenjena.
Da li postoji obaveza podnošenja prijave koncentracije u slučaju realizacije poslovne transakcije, na osnovu koje će Preduzeće za telekomunikacije „Telekom Srbija“ a.d. Beograd, sprovođenjem postupka dokapitalizacije „Dunav banke“ a.d. Beograd, ući u vlasničku strukturu i postati vlasnik većinskog paketa akcija ove banke, što obezbeđuje i većinski broj glasova u njoj?
Prilikom izdavanja ovog mišljenja, Komisija je pošla od strukture same transakcije, koja je u predmetnom podnesku opisana. Zaključeno je da sprovođenje nameravane poslovne transakcije predstavlja slučaj pri kojem nastaje koncentracija učesnika na tržištu, iz člana 17. stav 1. tačka 2) Zakona. To iz razloga što će sprovođenjem postupka dokapitalizacije „Dunav banke“ a.d. na opisani način, doći do izmene vlasničke strukture ove banke, tako što će Preduzeće za telekomunikacije „Telekom Srbija“ a.d. Beograd, postati njen većinski akcionar sa udelom od 55,76%. Postoji mogućnost da ovaj procenat bude izmenjen i povećan (pri čemu se u trenutku izdavanja predmetnog mišljenja takva promena nije mogla kvantifikovati), po osnovu zakonske obaveze podnošenja ponude ostalim akcionarima Banke za preuzimanje njihovih akcija, što ne bi ni na koji način uticalo na izdavanje drugačijeg mišljenja Komisije. Vlasništvo nad akcijama emitenta (ovde ciljnog društva), nakon dokapitalizacije „Dunav banke“ a.d. Beograd, koje je prikazano u podnesku kojim je zatraženo izdavanje mišljenja po opisanoj situaciji, ukazuje da će Kompanija „Dunav osiguranje“ a.d.o. Beograd (KDO) posedovati 32,75% akcija (a sa povezanim društvom „Dunav Re“ a.d.o. taj udeo će dostići 36,39%). Učestvovanje ovog društva u eventualnom vršenju su-kontrolne funkcije nad „Dunav bankom“ a.d., putem korišćenja prava veta (o čemu još uvek prema dostavljenim informacijama ne postoji izvesnost), ima značaj u smislu određivanja pravnih lica koja bi u konkretnoj situaciji bila nosioci obaveze podnošenja prijave predmetne koncentracije prema Komisiji (zavisno od toga da li bi po osnovu većinskog vlasništva nad akcijama ciljnog društva, takav akcionar vršio pojedinačnu kontrolu, ili bi zajedno sa njim i 109 nominalno manjinski akcionar po osnovu stečenih i definisanih prava veta, bio učesnik u vršenju kontrole nad ciljnim društvom, u kojem slučaju bi se radilo o sprovođenju zajedničke kontrole nad „Dunav bankom“ a.d., kao ciljnim društvom). Na transakciju koja je predmet ovog zahteva za izdavanjem mišljenja i na njene učesnike, nisu primenljive odredbe o povezanim učesnicima na tržištu, bliže definisane u članu 5 Zakona na koje se stranka poziva. Trenutni većinski akcionar ciljnog društva (Kompanija „Dunav osiguranje“ a.d.o. Beograd) i njegov budući većinski akcionar – koji će to postati nakon sprovođenja nameravane dokapitalizacije (Preduzeće za telekomunikacije „Telekom Srbija“ a.d, Beograd), ne smatraju se povezanim učesnicima u smislu Zakona, pa je od strane Komisije odgovoreno da je za sprovođenje ove poslovne transakcije, potrebno Komisiji podneti prijavu koncentracije u svemu u skladu sa Zakonom. Imajući u vidu, na bazi dosadašnjeg iskustva, da se pitanja kojima se zahteva izdavanje mišljenja Komisije, u najvećem broju slučajeva po svojoj suštini i dalje ponavljaju, te da su odgovori upućivani isključivo podnosiocima takvih zahteva, odnosno da na sajtu Komisije nisu objavljivani, Komisija planira, da na svom zvaničnom sajtu publikuje neku vrstu rekapitulacije do sada datih mišljenja iz najzastupljenijih tematskih područja. Ovakva rekapitulacija bi trebalo da posluži kao neka vrsta podsetnika na najčešće situacije i vrste poslovnih transakcija, iz kojih proističu obaveze učesnika na tržištu prema Komisiji, koji bi bio javno dostupan svim zainteresovanim stranama, i kao takav predstavljao pomoć učesnicima na tržištu u smislu lakšeg prepoznavanja njihovih zakonskih obaveza prema Komisiji. To bi, istovremeno u velikoj meri doprinelo smanjenju pritiska prema Komisiji u pogledu broja zahteva za davanje mišljenja.
Primena člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije
Kratak opis zahteva: zahtev za mišljenje o primeni člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije u slučaju preduzimanja aktivnosti od strane Koncerna za proizvodnju i promet konditorskih proizvoda Bambi Požarevac ad Požarevac, a koje podrazumevaju da sa svojim konkurentima (na primer: Soko Stark doo Beograd i Jaffa doo Crvenka Jafa) razmeni određene informacije koje direktno ili indirektno ukazuju ili otkrivaju određenu poslovnu strategiju i aktivnosti iz kojih se mogu saznati pojedinosti o poslovanju vezane za Koncern.
Izdato mišljenje: Razmena informacija koje nemaju direktan ili indirektan uticaj na buduće komercijalne strategije učesnika na tržištu i ukoliko su: anonimne i objedinjene, javno objavljene, odnosno dostupne i konkurentima koji nisu učestvovali u razmeni informacija i potrošačima nije sporna sa stanovišta pravila o zaštiti konkurencije. Razmena osetljivih poslovnih podataka (koji se odnose na samu prirodu predmetnog poslovanja, odnosno trenutne ili buduće cene, troškove prodaje i obima proizvodnje, kreditne ili trgovačke uslove, promotivne troškove, popuste i rabate koji se odobravaju potrošačima, informacije o potrošačima i poslovne ili strateške i marketinške planove i sl, a naročito ukoliko se takvi podaci ne mogu smatrati istorijskim podacima) omogućava učesnicima na tržištu bolju i bržu adaptaciju poslovnih politika u odnosu na strategije konkurenata, te postoji veća verovatnoća stvaranja antikompetitivnih efekata 91 na relevantnom tržištu odnosno bojazan da će voditi povećanoj koordinaciji u preduzimanju odgovarajućih aktivnosti.
Otkup otpadnog materijala
Kratak opis zahteva – pitanje: pitanje iz predmetnog zahteva se odnosilo na pravo učesnika na tržištu koji se bave otkupom otpadnog gvožđa i drugih metala, da odbiju otkup otpadnog materijala, ukoliko imaju sumnje u način sticanja predmeta otkupa od strane dobavljača ili njegovog dobavljača.
Izdato mišljenje: predmetna praksa odbijanja kupovine ili otkupa na osnovu sopstvene sumnje u način sticanja predmeta otkupa od strane dobavljača ili njegovog dobavljača ne predstavlja povredu konkurencije, jer su učesnici na tržištu, pa tako i dominantni, slobodni u donošenju poslovnih odluka, pa prema tome, i sa kim će uspostavljati poslovnu saradnju naročito u slučaju postojanja obrazloženog opravdanja za navedeno postupanje.
Mišljenje u vezi sa primenom propisa iz oblasti zaštite konkurencije, u postupcima javnih nabavki
Kratak opis zahteva – pitanje: U predmetnom zahtevu zatraženo je mišljenje u vezi sa primenom propisa iz oblasti zaštite konkurencije, u postupcima javnih nabavki, na situacije kada naručilac lekova, u konkursnoj dokumentaciji, utvrdi obavezu ponuđača, da dostave autorizaciju (ovlašćenje) prodavca lekova. Autorizacija je pismena izjava prodavca lekova kojom se njen primalac (ponuđač) ovlašćuje za učešće (u postupku javne nabavke) i za prodaju lekova, u postupku javne nabavke. Pitanje se odnosilo na pravo proizvođača lekova da odbije da izda ovlašćenje onom kupcu sa kojim nema zaključen ugovor o distribuciji. Odbijenim kupcima ostala bi na raspolaganju opcija da navedene lekove pribave od distributera koji su uključeni u sistem selektivne distribucije.
Izdato mišljenje: odbijanje proizvođača lekova da izda predmetno ovlašćenje ili autorizaciju kupcima koji nisu deo njegovog sistema selektivne distribucije, ne smatra se ograničenjem konkurencije. Naime, sistem prodaje lekova ili druge robe, ukoliko je uspostavljen na sistemu selektivne distribucije, predstavlja osnov prodaje lekova na teritoriji Republike Srbije. Ukoliko bi proizvođač bio lišen prava da odbije izdavanje ovlašćenja kupcima/ponuđačima, koji nisu deo navedenog sistema, on bi neposredno izmenio način prodaje i uveo sistem ne-selektivne distribucije. Sa druge strane, mišljenje je ograničeno isključivo na predstavljeno činjenično stanje, jer se na navedeni sistem selektivne distribucije, najpre, primenjuju odredbe iz Uredbe o sporazumima između učesnika na tržištu koji posluju na različitom nivou proizvodnje i distribucije koji se izuzimaju od zabrane i odgovarajuće odredbe člana 10, 11 i 14. stav 1) tačka 2) Zakona.
Mišljenje u vezi sa primenom propisa iz oblasti zaštite konkurencije na ugovore o distribuciji
Kratak opis zahteva – pitanje: u predmetnom zahtevu zatraženo je mišljenje u vezi sa primenom propisa, iz oblasti zaštite konkurencije, na ugovore o distribuciji, tj. na sledeća pitanja: ograničavanje kupca da vrši pasivnu prodaju daljim kupcima koji posluju na teritorijama drugih država, ugrađivanje komponenti ili delova drugih proizvođača u ugovoreni proizvod, nerecipročnih ili asimetričnih vertikalnih sporazuma između konkurenata, odredbi o zabrani konkurisanja i primeni zakonskih odredbi o sporazumima manjeg značaja na ugovorne odredbe o zabrani konkurisanja.
Izdato mišljenje: U pogledu pitanja primene propisa iz oblasti zaštite konkurencije na ugovorne odredbe kojima se ograničava pasivna prodaja Komisija je navela, pozivajući se na 92 odredbe člana 5. Uredbe, da su ograničenja pasivne prodaje zabranjena i da se ne izuzimaju od zabrane u smislu predmetne Uredbe. U delu zahteva za mišljenje, koji se odnosio na ugrađivanje komponenti ili delova drugih proizvođača u ugovoreni proizvod, Komisija je ponovila ranije iznete pravne stavove, iznete u vezi sa pitanjima ostvarivanja prava iz garancije proizvođača za nedostatke stvari. Kao generalni princip navodi se da garant ima slobodu da uslovi potrošača po osnovu garancije, da popravku proizvoda obavlja isključivo kod ovlaštenih servisera (sertifikovanih od strane proizvođača, odnosno distributera proizvoda) i da se ugrađuju isključivo originalni rezervni delovi, budući da garant snosi troškove servisiranja, nezavisno od načina na koji se reguliše sistem refundiranja troškova servisiranja. Ugovorne odredbe koje se odnose na zabranu konkurisanja, izuzimaju se od zabrane po kategorijama sporazuma, pod uslovom da je njeno trajanje ograničeno na period do 5 godina. Zakonske odredbe o sporazumima manjeg značaja primenjuju se i na ugovorne odredbe o zabrani konkurisanja. Komisija je mišljenja da ako učesnici u sporazumu ispunjavaju uslove iz člana 14. Zakona, postojanje odredbe o zabrani konkurisanja, kao ni njome ugovoreno trajanje, samo za sebe, ne utiče na eventualni „gubitak statusa“ sporazuma manjeg značaja. Ukoliko njihovi tržišni udeli prelaze pragove utvrđene u članu 14. Stav 1) tačka 2) Zakona – tada i ne možemo govoriti o sporazumima manjeg značaja, a saglasno tome eventualno je moguća primena Uredbe. Ovo bi dalje značilo da se primenjuje i vremensko ograničenje primene odredbe o zabrani konkurisanja.
Mišljenje u vezi sa primenom propisa iz oblasti zaštite konkurencije na ugovore o distribuciji
Kratak opis zahteva – pitanje: Zahtev za mišljenje se odnosio na potrebu podnošenja zahteva za pojedinačno izuzeće u situaciji kada ugovor o distribuciji, koji nije ekskluzivan, potpisuju učesnici u sporazumu koji, svaki pojedinačno, imaju udeo preko 25% na relevantnom tržištu, pri čemu proizvođač trenutno ima samo jednog distributera preko koga prodaje svoje proizvode na tržištu, s tim da može da imenuje i druge distributere ili sam da vrši distribuciju na istoj teritoriji. Stoga je izneto pitanje u zahtevu da li činjenica da proizvođač na tržištu faktički trenutno posluje samo sa jednim distributerom predstavlja sporazum koji je potrebno prijaviti Komisiji radi dobijanja pojedinačnog izuzeća od zabrane, imajući u vidu naročito udele na tržištu učesnika u sporazumu.
Izdato mišljenje: Komisija se nije precizno odredila u konkretnoj situaciji u odnosu na potrebu podnošenja zahteva za pojedinačno izuzeće od zabrane, s obzirom na to da nije raspolagala svim neophodnim detaljima da bi dala traženo pravno mišljenje. Međutim, iznela je generalni stav vezan za pojedine elemente navedene u zahtevu, koji može da pomogne prilikom samostalnog procenjivanja obaveza u odnosu na odredbe Zakona. Tako za sporazume koji po svojoj prirodi nisu ekskluzivni, niti sadrže restriktivne odredbe predviđene Uredbom o sporazumima između učesnika na tržištu koji posluju na različitom nivou proizvodnje ili distribucije koji se izuzimaju od zabrane, nije potrebno podnositi zahtev za pojedinačno izuzeće od zabrane čak ni kada potpisnici sporazuma imaju pojedinačno više od 25% udela na tržištu, jer je u pomenutom slučaju reč o sporazumima koji niti po svom cilju, niti po posledicama ne spadaju u restriktivne i zabranjene sporazume i na njih se ne primenjuje Zakon. S druge strane, činjenica da određeni sporazum nije ekskluzivni sporazum de jure, već de facto, može da stvori obavezu podnošenja zahteva za pojedinačno izuzeće od zabrane. Navedeno prvenstveno zavisi od razloga zbog kojih ne postoje drugi učesnici koji mogu da vrše distribuciju predmetnog proizvoda/usluge, odnosno ako isti i postoje, iz kog razloga nisu zainteresovani ili uključeni u distribuciju. Ukazano je i na situaciju koja se tiče eventualnog dominantnog položaja proizvođača, kada postoji i njegova posebna odgovornost u smislu člana 16. Zakona prilikom preduzimanja određenih poslovnih aktivnosti.
Mišljenje u vezi sa primenom propisa iz oblasti zaštite konkurencije, u postupcima javnih nabavki
Kratak opis zahteva – pitanje: Od Komisije je zatraženo mišljenje u skladu sa primenom Zakona o zaštiti konkurencije, a u vezi sa položajem Preduzeća za telekomunikacije „Telekom Srbija“ a.d, Beograd u postupcima javnih nabavki usluga javne fiksne telefonije kada ono nema pravo da pojedinim kategorijama korisnika pruža usluge pod povoljnijim uslovima nego što je odobreno pojedinačnim aktima Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge.
Izdato mišljenje: Odgovor Komisije sadrži navod da nije sporno da je Društvo „Telekom Srbija“ određeno za operatora sa značajnom tržišnom snagom na maloprodajnom tržištu javno dostupne telefonske usluge sa fiksne lokacije, te da mu je određena obaveza pružanja ovih maloprodajnih usluga pod određenim uslovima. Imajući u vidu činjenicu da je reč o prethodnoj regulaciji tržišta koja je u isključivoj nadležnosti regulatornog tela, uključujući i to da li će i kakve obaveze odrediti operatorima sa značajnom tržišnom snagom, kao i eventualna izmena tih obaveza, Komisija je navela da je i sama zainteresovana za stavove relevantnih institucija u vezi iznetog problema.
2013
Da li je „Protokol o saradnji u postupku snabdevanja lekovima“ restriktivni sporazum? Zahtev za mišljenje Američke privredna komore u Srbiji o primeni člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“, br. 51/2009) u pogledu „Protokola o saradnji u postupku snabdevanja lekovima“
Zahtev za mišljenje Američke privredna komore u Srbiji o primeni člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“, br. 51/2009) u pogledu „Protokola o saradnji u postupku snabdevanja lekovima“ (u daljem tekstu: Protokol) čiji je cilj da proizvođači lekova, odnosno nosioca dozvola za promet lekova preuzmu obavezu obezbeđivanja dodatnih 10% sniženja cene lekova sa Liste lekova A i A1, koja je sastavni deo Pravilnika o Listi lekova koji se propisuju i izdaju na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja („Službeni glasnik RS“ br. 1/12 i 14/12), zbog posledica ekonomske krize i potrebe za socijalno odgovornim poslovanjem. Pored obezbeđivanja likvidnosti sistema, cilj potpisivanja Protokola je i plaćanje lekova u roku od 150 dana od strane RFZO, uvođenje novih molekula na Listu lekova A i A1 i poboljšanje zdravstvene zaštite osiguranika. Kod davanja ovog mišljenja u obzir je uzeto da je od odlučujućeg značaja činjenica da se u konkretnom slučaju radi o iznuđenoj meri državnog organa u cilju obezbeđivanja sistema plaćanja lekova od strane RFZO, što za posledicu ima očuvanje sistema obavezne zdravstvene zaštite osiguranika pa je s tim u vezi Komisija načelno konstatovala da je potpisivanje Protokola od strane svakog proizvođača lekova u skladu sa propisima o zaštiti konkurencije ukoliko nije predviđena sankcija za nepotpisivanje odnosno izvesna pogodnost za potpisivanje. Drugim rečima, da bi se zaista radilo o preporuci udruženja proizvođača lekova za potpisivanje Protokola, usklađenoj sa propisima o zaštiti konkurencije, neophodno je da preporuka ostavlja puni slobodu svakom članu udruženja da odluči hoće li po njoj postupiti.
Primena pravila zaštite konkurencije na praksu oglašavanja cena na ambalaži proizvoda
Komisija je dala mišljenje u vezi sa primenom propisa, iz oblasti zaštite konkurencije, na praksu proizvođača da na ambalaži proizvoda oglašava/ističe maloprodajne cene. Proizvođač je izrazio nameru da na ambalaži proizvoda odštampa maloprodajnu cenu na sledeći način: „preporučena maloprodajna cena iznosi HY dinara“ ili „maloprodajna cena (od) HY dinara“, s tim da bi proizvođač tako označenu ambalažu oglašavao u medijima. Predmetnim zahtevom je tražio i mišljenje Komisije u pogledu dozvoljenosti isticanja maloprodajnih cena na ambalaži, od strane proizvođača, na sledeći način: „proizvod dostupan po ceni od HY dinara“, „za svaki džep HY dinara“ i „proizvod dostupan po akcijskoj (promotivnoj) ceni od HU dinara“ bez navođenja mesta (naziva trgovca) na kome je proizvod dostupan po označenoj ceni. Komisije je navela u predmetnom mišljenju da označavanje maloprodajnih cena na ambalaži proizvoda, od strane proizvođača proizvoda, ne predstavlja ograničenje konkurencije ako tekst sadrži napomenu da se radi o preporučenim cenama. Odnosno, dozvoljeni oblik oglašavanja preporučenih cena bio bi „preporučena maloprodajna cena iznosi XY dinara “jer sadrži naznaku da se radi o preporučenoj ceni, dok se drugi oblici ne bi smatrali dozvoljenim sa pozicije propisa o zaštiti konkurencije, jer proizvođač u ozbiljnoj meri sprečava konkurenciju kupaca u daljoj prodaji, podstičući kupce na „usaglašavanje“ cene proizvoda, u visini i/ili ne ispod naznačene maloprodajne cene, odnosno smanjuje podsticaje kupcima da u daljoj prodaji samostalno određuju cene. Svi oblici direktnog ili indirektnog određivanja cena u daljoj prodaji suprotni su Zakonu. Takođe, označavanje/štampanje cene u obliku „preporučena maloprodajna cena iznosi XY dinara“ biće dozvoljeno samo ako je kupac slobodan da samostalno odredi prodajne cene kupljenih proizvoda, odnosno ne postoji praćenje kupca u pogledu primene preporučenih cena, niti podsticaji i/ili pritisci na kupca da se pridržava preporučenih maloprodajnih cena kao fiksnih prodajnih cena. Kada je u pitanju oglašavanje akcijskih prodaja („proizvod dostupan po akcijskoj (promotivnoj) ceni od XY dinara“ bez navođenja mesta (naziva trgovca) na kome je proizvod dostupan po označenoj ceni), pored propisa iz oblasti zaštite konkurencije od značaja su odredbe Zakona o trgovini kojim se uređuju prodajni podsticaji i posebni oblici oglašavanja. Akcijske prodaje su rezultat primene dodatnih „popusta“ odnosno akcijskih rabata koje proizvođači/ili distributeri odobravaju maloprodavcima sa vrlo kratkim trajanjem i u unapred određenim prodajnim objektima, uz uslov da popust bude u celosti prenet na krajnjeg potrošača u vreme trajanja akcijske prodaje konkretnog proizvoda. Po isteku akcijskog period maloprodavac samostalno određuje cenu, odnosno najčešće, vraća je na nivo „redovne“ maloprodajne cene u tom prodajnom objektu. Kako postoji prenos korisnosti od popusta na krajnjeg potrošača od akcijske prodaje, sa pozicije propisa o zaštiti konkurencije, ona se ne može smatrati povredom konkurencije.
Da li ugovor o konzorcijumu predstavlja restriktivni sporazum?
Komisiji je, uz zahtev za davanje mišljenja, dostavljen nacrt Ugovora o konzorcijumu, koji bi, prema navodima iz podneska i samog priloga, trebalo da zaključi veći broj učesnika na istom relevantnom tržištu koji su međusobno konkurenti. Od Komisije je zatraženo mišljenje i određenje u pogledu sadržaja nacrta ugovora i izjašnjenje da li bi takav ugovor predstavljao restriktivni sporazum u smislu Zakona i da li bi kao takav zabranjen. Zatraženo mišljenje predstavljalo bi tzv. „negative clearance“, odnosno utvrđivanje da konkretan sporazum nije suprotan Zakonu, što bi podrazumevalo poseban upravni postupak, a za šta Komisija nije nadležna niti ovlašćena. Ispitivanje i ocena restriktivnih sporazuma moguća je u postupcima utvrđivanja postojanja povrede konkurencije (postupak se pokreće po službenoj dužnosti u smislu Člana 35. Zakona) ili u postupku pojedinačnog izuzeća od zabrane (postupak se pokreće zahtevom stranke u smislu člana 12. Zakona). 75 Međutim, imajući u vidu prirodu i predmet nacrta sporazuma – ugovora, kako je on opisan u samom zahtevu, činjenicu da se planira njegovo zaključenje između tako velikog broja međusobnih konkurenata i u sektoru koji ima poseban značaj i za primenu propisa o zaštiti konkurencije, Komisija je ipak izvršila uvid u tekst priloženog nacrta ugovora. Bez namere da prekorači svoja zakonska ovlašćenja i nadležnosti, ali u nameri da preventivno spreči mogućnost nastanka ozbiljne povrede konkurencije na relevantnom tržištu, koja bi mogla dovesti do pokretanja postupka po službenoj dužnosti i određivanja značajnih iznosa mere zaštite konkurencije (što bi podrazumevalo obavezu plaćanja određenog novčanog iznosa na strani učesnika u takvom sporazumu), Komisija vas upozorava i poziva da odmah i bez odlaganja obustavite sve aktivnosti usmerene ka zaključivanju ovakvog ugovora. Ukoliko bi ovakav ugovor bio zaključen, a podsećamo da već i prećutni dogovori kao i razmena poslovno osetljivih informacija između konkurenata na tržištu mogu predstavljati oblik restriktivnih sporazuma, on bi po svojoj suštini predstavljao horizontalni restriktivni sporazum sa svim elementima kartelnog sporazuma, a kao takav mogao bi biti kvalifikovan kao najteži oblik povrede konkurencije. Pitanje mogućnosti podnošenja zajedničke ponude u pojedinim postupcima javnih nabavki, što navodite kao „racio“ eventualnog zaključenja ovakvog ugovora, regulisano je na posve drugačiji način. Naime, samo u slučaju kada pojedinačni učesnik na tržištu ne može samostalno ispuniti uslove postavljene u konkretnom tenderu, postoji mogućnost njegovog „zajedničkog“ nastupanja, odnosno „ad hoc“ udruživanja sa konkurentom/konkurentima, a sve u cilju da se „zajednički“ ispune uslovi za učešće na tenderu. Ovako „udruživanje“ i zajednički nastup ipak imaju svoju „meru“. Ona je određena upravo momentom kada je „sporni“ uslov iz tendera ispunjen. U svakoj situaciji u kojoj nameravaju da podnesu zajedničku ponudu, učesnici na tržištu – konkurenti, dužni su da posebno vode računa o primeni propisa o izuzeću od zabrane po kategorijama sporazuma (u smislu člana 13. Zakona) kao i odredbi člana 12. a u vezi sa članom 11. Zakona (pojedinačno izuzeće od zabrane).
Primena pravila zaštite konkurencije na sporazum o sponzorstvu?
Razlog podnošenja zahteva za mišljenje od strane GO Zvezdara od 22.02.2013. godine je učešće Sponzora, kompanija „Koka Kola“ i „Frikom“, u planiranom projektu rekonstrukcije/uređenja dela Bulevara kralja Aleksandra na potezu od Ruzveltove ulice do Cvetkove pijace postavljanjem novih univerzalnih privremenih komercijalnih objekata – kioska. Sponzori bi zajednički finansirali izradu, postavljanje i održavanje novih kioska, a iste bi ustupili bez naknade GO Zvezdara, odnosno njenom Javnom preduzeću „Poslovni prostor Zvezdara“ koje bi ih izdavalo u zakup trećim licima koja se bave delatnošću prodaje u okviru predmetnog trgovinskog formata. Prilikom zaključenja ugovora o zakupu objekta, zakupci bi bili obavezni da zaključe ugovor o prodaji robe sa kompanijom „Frikom“, odnosno kompanijom „Koka Kola“. Ugovorom o davanju na korišćenje pokretnih objekata predviđeno je isključenje ekskluzivne prodaje proizvoda iz asortimana Sponzora, kako u odnosu na postavljene rashladne uređaje, tako i u odnosu na celokupni prodajni prostor u objektima. Isključenje ekskluzivne prodaje detaljnije bi bilo regulisano u ugovorima o prodaji koje će zaključiti budući zakupci kioska i Sponzori. 76 U vezi sa iznetim, a imajući u vidu planirano učešće Sponzora u projektu, GO Zvezdara je od Komisije zatražila da 1) izda mišljenje da li je u skladu sa propisima o zaštiti konkurencije da Sponzori finansiraju postavljanje privremenih prodajnih objekata (kioska) uz uslov da u takvim privremenim prodajnim objektima (kioscima) postave sopstvene prodajne kapacitete (rashladne uređaje) i sa zakupcima kioska zaključe ugovore o prodaji njihove robe, odnosno ugovore o poslovno tehničkoj saradnji, pri čemu ni privremeni prodajni objekat (kiosk), ni postavljeni prodajni kapaciteti nisu zatvoreni za izlaganje i prodaju proizvoda konkurenata i 2) zauzme stav o svim iznetim relevantnim činjenicama u slučaju da je u pitanju kompanija, odnosno kompanije sa dominantnim položajem na relevantnom tržištu. Komisija je dala sledeće mišljenje. Model Sponzorstva je takav da u startu daje prednost učesnicima na tržištu koji finansiraju nabavku i postavljanje kioska, a što može biti problem kada se kao Sponzori javljaju kompanije koje poseduju snažne pozicije na tržištu. Evidentna polazna prednost mogla bi biti umanjena, ili čak potpuno eliminisana, upravo na način kako je to GO Zvezdara i predvidela, isključivanjem bilo kakvog ekskluziviteta Sponzora, kako u objektima, tako i u postavljenim rashladnim uređajima. Međutim, Komisija nije bila u mogućnosti da se precizno opredeli u pogledu efekata na uslove konkurencije koji će nastati kao posledica realizacije planiranog projekta, iz razloga nepostojanja određenih akata i preciznih informacija koje se tiču uređenja budućih odnosa između svih učesnika u pojedinačnim transakcijama koje će biti sprovedene prilikom realizacije projekta. Ukazano je na činjenicu da je za konačnu ocenu usaglašenosti sprovođenja projekta sa Zakonom neophodno ispunjavanje nekoliko prethodnih uslova. Naime, odnos između JP „Poslovni prostor Zvezdara“ i Sponzora je zajedničko ulaganje iz člana 18. stav. 1 tačka 3) Zakona i predstavlja ugovor, odnosno sporazum koji za cilj ima koordinaciju tržišnih aktivnosti između dva ili više učesnika na tržištu koji zadržavaju svoju pravnu nezavisnost. Isti se ocenjuje u skladu sa čl. 10. i 11. Zakona, te je za njega potrebno, u skladu sa članom 12. Zakona, podneti Komisiji zahtev za pojedinačno izuzeće sporazuma od zabrane. Takođe, neophodno je i da Komisija bude upoznata sa tipskim ugovorima o: uređenju odnosa koji se odnose na davanje u zakup pokretnih objekata – kioska, zatim prodaji, iznajmljivanju/korišćenju prostora Sponzora od strane njihovih konkurenata i regulisanju zajedničkog nastupa Sponzora pri nabavci pokretnih objekata – kioska.
Različiti cenovnici
Komisiji je postavljeno pitanje koje se odnosi na mogućnost da konkretni učesnik na tržištu, kao trgovac: „može sa različitim kupcima da zaključi različite cenovnike umesto da od nekog tzv. jedinstvenog cenovnika odobrava različite rabate i popuste“.
Pošlo se od pretpostavke da je citirana formulacija upotrebljena u značenju: „da ugovori različite cene za isti proizvod sa različitim kupcima“. Komisija se u odgovoru ograničila samo na primenu propisa o zaštiti konkurencije, a naročito primenu člana 10. stav 2. tačka 3) i člana 16. stav 2. tačka 3) Zakona o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“ 51/2009 i 95/2013 – u daljem tekstu označen kao: Zakon). Isto tako u izradi odgovora pošlo se i od poznate teorije i prakse u primeni propisa u oblasti zaštite konkurencije kako drugih nacionalnih tela tako i same Evropske Komisije i Evropskih sudova. 77 Polazno stanovište je da se pitanje ugovaranja različitih cena za isti proizvod i/ili uslugu sa različitim kupcima u suštini razlikuje od situacije kada se primenjuje „jedinstveni cenovnik“ pri čemu se na osnovu komercijalne politike prodavca i uz primenu transparentne rabatne politike i različitih komercijalnih uslova prodaje, za pojedine kupce ili grupe kupaca, ugovara kupovina robe i/ili usluga pod povoljnijim uslovima nego za druge kupce. U postavljenom pitanju jasno je određena situacija u kojoj se samim – pojedinačnim ugovorom određuju cene pojedinog proizvoda, pri čemu bi se te cene za isti proizvod razlikovale od kupca do kupca. Saglasno ovome konstatovano je da bi se u stvari radilo o tzv. cenovnoj diskriminaciji trećeg stepena, a ukoliko bi ti kupci bili istovremeno i međusobni konkurenti na silaznom tržištu, ili bi se, paralelno sa kupovinom robe od proizvođača/dobavljača, istom robom (ili supstitutom) snabdevali i od drugog dobavljača, koji je na uzlaznom tržištu konkurent konkretnom proizvođaču/dobavljaču, postojala bi i „zabrinutost“ sa stanovišta primene propisa iz oblasti zaštite konkurencije, pre svega zbog moguće tzv. „secondary-line injury“ (u prvom slučaju) ili „primary-line injury“ (u drugom slučaju). U teoriji i praksi zaštite konkurencije sve više preovladava stav da cenovna diskriminacija ne treba da se posmatra kao „per se“ zabranjena, već se pristupa oceni njenih efekata na „dobrobit“ (važno je i čiju) i na konkurenciju. Cenovna diskriminacija koja se pominje u postavljenom pitanju može izazvati „zabrinutost“ sa stanovišta primene propisa o zaštiti konkurencije iz više razloga, a navodimo samo četiri osnovna: – efekat isključenja konkurenata sa tržišta (neopravdano – prekomerno niske cene za neke kupce) i to je tzv. „primary-line injury“; – narušavanje konkurencije između kupaca koji su međusobno konkurenti na silaznom tržištu – tzv. „secondary-line injury“; – eksploatacija kupaca/grupe kupaca kojima se određuju više cene; – segmentacija tržišta koja uključuje cenovnu diskriminaciju. Svakako da je veoma važan „detalj“: tržišna pozicija (snaga) prodavca – proizvođača, ali ništa manjeg značaja nije ni tržišna snaga kupca, a naročito ako se radi o veoma snažnom kupcu ili o grupi tzv. ključnih kupaca koji po pravilu imaju veću ili veliku tržišnu snagu. Od posebnog značaja bile bi i okolnosti: da li je „favorizovani“ kupac povezani učesnik na tržištu sa proizvođačem – dobavljačem, a istovremeno je na silaznom tržištu konkurent drugom kupcu na koga se primenjuje viša cena, kao i da li konkretni proizvod predstavlja „esencijalni input“ za kupce – proizvođače na silaznom tržištu. Komisija predlaže da se posebna pažnja obrati na svaku poslovnu odluku koja se tiče prodajne politike na onim relevantnim tržištima proizvoda na kojima učesnik na tržištu ima značajnu tržišnu snagu, a naročito na onima na kojima ima eventualno i dominantan položaj. U odgovoru se takođe napominje i okolnost da „interes“ odnosno „dobrobit“ potrošača čini važan element u oceni određene cenovne politike, kada se takva politika „nađe“ kao predmet razmatranja pred Komisijom. Poznati su slučajevi kada se i sama Evropska Komisija rukovodila u svom odlučivanju, u predmetima koji su bili u osnovi cenovna diskriminacija, dominanto interesima određenih potrošača i utvrđivala povrede konkurencije učesnika na tržištu, pri čemu je odsustvo efekata na „strukturu“ konkurencije bilo irelevantno.
Načelo obezbeđenja konkurencije
Prva grupa zahteva za mišljenje se odnosi na primenu člana 10. Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS” broj 124/12) pod nazivom „načelo obezbeđenje konkurencije” kojim je propisano da naručilac ne može da ograniči konkurenciju, a posebno ne može da onemogući bilo kojeg ponuđača da učestvuje u postupku javne nabavke neopravdanom upotrebom pregovaračkog postupka, niti korišćenjem diskriminatorskih uslova, tehničkih specifikacija i kriterijuma. Podnosioce zahteva je naziv i sadržina ovog člana 3akona o javnim nabavkama upućivao na nadležnost Komisije. U tom smislu primljeno je oko 10 zahteva. Ovi podnosioci su upućivani na odredbe Zakona o javnim nabavkama za slučaj povrede načela obezbeđenja konkurencije od strane naručioca kao i na Obaveštenje povodom zahteva Komisiji da primeni načelo obezbeđivanja konkurencije među ponuđačima od 26.12.2012. godine, koje je objavljeno na internet strani Komisije. Predmetnim Obaveštenjem je istaknuto da: Komisija za zaštitu konkurencije nije nadležna da primenjuje odredbe Zakona o javnim nabavkama, pa ni da postupa po prigovoru za povredu načela obezbeđenja konkurencije u postupku javnih nabavki, da se za slučaj povrede ovog načela može podneti blagovremeni zahtev za zaštitu prava naručiocu a potom i Republičkoj Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, sve u skladu sa odredbama Zakona o javnim nabavkama, pri čemu je citiran stav Republičke Komisije iz obrazloženja rešenja 4-00-1359/2012 od 19.09.2012. godine, o primeni ovog načela, u smislu da nije dovoljno da naručilac ima konkurenciju među ponuđačima na taj način što će prikupiti određeni broj ponuda, već je potrebno ispuniti i zahtev da nijedan od potencijalnih ponuđača ne bude neopravdano onemogućen u dostizanju cilja da njegova ponuda bude izabrana kao najpovoljnija i da je uslov za ispravnost ponuda, onaj tehnički kapacitet koji je opravdan sa stanovišta objektivnih potreba naručilaca u pogledu korišćenja rezultata realizovane nabavke. Za razliku od navedenog, istaknuto je da je Komisija za zaštitu konkurencije nadležna za otkrivanje, procesuiranje i kažnjavanje za povrede konkurencije – restriktivni sporazumi iz člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije, u koje, između ostalih, spadaju i tajni sporazumi ponuđača o koordinisanom nastupu u postupku javne nabavke (tzv. nameštene ponude).
Primena pravila zaštite konkurencije na institut „iscrpljenja prava“ i tzv. „paralelnog uvoza“
Od Komisije je zatraženo davanje mišljenja o eventualnom anti-konkurencijskom značaju i domašaju novog zakonskog rešenja instituta „iscrpljenja prava“ i tzv. „paralelnog uvoza“ koje je uvedeno novim Zakonom o žigovima („Službeni glasnik RS“ br. 104/2009 i 10/2013). Novim rešenjem koje je zakon usvojio, nosilac žiga i dalje nema pravo da spreči promet robe koja nosi njegov žig, ukoliko je ta roba po prvi put stavljena u promet u Republici Srbiji od strane samog nosioca žiga, ili lica koje je on ovlastio, ali je ovlašćen da trećim licima zabrani promet robe, ukoliko su ta treća lica robu nabavila u inostranstvu i potom ih uvezla u Republiku Srbiju, radi dalje preprodaje (zabrana paralelnog uvoza). 79 Pitanje se odnosilo na mogućnost da nosilac žiga, korišćenjem ovlašćenja usmerenih ka onemogućavanju paralelnog uvoza, štiteći svoje interese, ali i interese potrošača, dođe u situaciju da takvo njegovo postupanje, možda bude u suprotnosti sa propisima iz oblasti zaštite konkurencije (npr. zloupotreba dominantnog položaja). Zatraženo je pojašnjenje o čemu se „mora voditi računa sa aspekta zaštite konkurencije prilikom planiranja i/ili preduzimanja radnji i postupaka koji počivaju na žigovnom pravu a usmerene su ka tome da legitimni nosilac žiga spreči paralelni uvoz robe (koja je obeležena njegovim žigom) na teritoriju Republike Srbije“.
Komisija je dala svoje mišljenje u kome se naglašava:
Propise u oblasti prava intelektualne svojine i propise kojima se uređuje zaštita konkurencije, povezuje zajednički, krajnji cilj, koji se šire posmatrano, odnosi na dobrobit, odnosno korist potrošača. Međutim, primena različitih metoda za ostvarivanje ovog cilja, može sa aspekta primene pravila o konkurenciji, da predstavlja razlog za zabrinutost tela za zaštitu konkurencije. Naime, zaštita ekskluzivnih prava utvrđena propisima u oblasti prava intelektualne svojine, omogućava njihovim vlasnicima, odnosno nosiocima, sticanje ili jačanje tržišne snage, koja može za posledicu imati mogućnosti korišćenja prava u svrhu, između ostalog i ne ograničavajući se na navedeno, ugovaranja restriktivnih ugovornih odredaba (licenca, franšizing, transfer tehnologije), jačanja dominantnog položaja i odbijanje poslovanja. Treba imati u vidu da propisi kojima se uređuje zaštita konkurencije ne dovode u pitanje postojanje prava intelektualne svojine, već isključivo njihovo korišćenje. Proširenja ekskluzivnih prava usmerena na zabranu paralelnog uvoza na način kako je to definisano u konkretnom slučaju, Zakonom o žigu, zaista mogu da imaju značajan uticaj na konkurenciju i slobodno kretanje robe na tržištu, pa u tom smislu mogu ograničiti statičku konkurenciju (cenovna konkurencija koja je prisutna zbog postojanja imitacija) i unaprediti dinamičku konkurenciju, odnosno inovacije. Moglo bi se zaključiti, bar na prvi pogled, da ograničavanja u vršenju ovih prava, dovode do boljeg položaja potrošača, jer za posledicu mogu imati sniženje cena, ali na duži rok, prema stavovima i praksi u EU mogu da destimulišu inovacije, što bi za posledicu u krajnjoj liniji, imalo nastanak štete za potrošača. Primena oba sistema bi trebalo da bude izbalansirana tako da deluje u interesu potrošača, jer je upravo, kao što smo naveli, ovaj interes zajednički cilj, kako za propise u oblasti prava intelektualne svojine, tako i za propise kojima se uređuje zaštita konkurencije. Stoga je neophodno, u svakom konkretnom slučaju odrediti efekte koji se mogu postići na duži ili kraći rok, odnosno ustanoviti primenljive kriterijume koji će uspostaviti ravnotežu između interesa zaštite konkurencije i onih koji se odnose na zaštitu prava intelektualne svojine, naravno u već navedenom kontekstu koristi za potrošače. Propisi kojima se uređuje zaštita konkurencije u većini zemalja često izražavaju rezerve u pogledu primene ekskluzivnih prava, (kakva u konkretnom slučaju ima i nosilac žiga), što se može objasniti uticajem, odnosno negativnim efektima koji prava data nosiocu žiga, odnosno njihovo korišćenje, mogu imati na konkurenciju kroz ograničenja koja postavljaju drugim učesnicima na tržištu-konkurentima i mogućnostima da, zahvaljujući takvim ograničenjima sprovode politiku cenovne diskriminacije, na štetu potrošača. Regionalni sistem iscrpljena prava kakav je prihvaćen u EU razlikuje se od našeg u tom smislu, što je nosilac prava zaštićen samo ako se radi o paralelnom uvozu iz zemalja koje 80 nisu članice EU. Komisija će generalno uzimati u obzir principe i kriterijume koji su prihvaćeni u propisima i praksi EU, prilagođavajući ih naravno našem pravnom sistemu. Evropski sud pravde već ima značajnu praksu u slučajevima koji su se odnosili upravo na odnos prava intelektualne svojine i prava konkurencije, koja je (u kontekstu zabrane paralelnog uvoza i prava na žig), praktično započeta presudama u slučaju Consten and Grundig, iz 1966. godine, a pet godina nakon toga u slučaju DeutscheGrammophon, u kojima je sud zauzeo stav da postojanje prava intelektualne svojine nije sporno, ali da njihovo korišćenje može biti predmet zabrane i ograničenja od strane Evropske komisije, ukoliko se radi o povredama čl. 81. i 82. Ugovora o Evropskoj zajednici – restriktivni sporazumi i zloupotreba dominantnog položaja (sada čl. 101. i 102. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije).
Veličina tržišnog udela koji neki učesnik na tržištu može imati
Što se tiče primene propisa iz oblasti zaštite konkurencije – na pitanje da li postoji ograničenje veličine tržišnog udela koji neki učesnik na tržištu može imati, najjednostavniji i generalno tačan odgovor bio bi: NE. Ono što kod veličine tržišnog udela može biti problematično jeste da se eventualno dominantan položaj učesnika na tržištu zloupotrebljava, čime se čini povreda konkurencije, kako je ona definisana propisima o zaštiti konkurencije. Isto tako veličina tržišnog udela bi eventualno mogla biti „problematična“ u postupcima sprovođenja koncentracije učesnika na tržištu, a naročito ukoliko se usled nameravane koncentracije stvara ili jača dominantni položaj na tržištu. Ovo naravno ne znači da bi takve koncentracije nužno bile i zabranjene, a u svakom konkretnom slučaju ispitivanje i ocena se radi po principu „svaki slučaj za sebe“. Takođe, od veličine tržišnog udela u nekim predmetima postojanja restriktivnih sporazuma – odnosno mogućnosti njihovog izuzeća od zabrane, zavisi da li će neki učesnik /učesnici na tržištu uživati benefit tzv. „blok izuzeća od zabrane“ ili bi bili u obavezi da podnesu zahteve za „pojedinačno izuzeće od zabrane“. Na prethodni način Komisija je samo pokušala da, u najkraćem, prikaže da pitanje „veličine tržišnog udela“ jeste kompleksno pitanje, a u zavisnosti od vrste predmeta kojim se Komisija bavi, može se razlikovati i pristup tom pitanju.
Dve su grupe pitanja, odnosno osnovnih dilema, zbog kojih se učesnici na tržištu obraćaju Komisiji kada je o kontroli koncentracija reč. Prva nedoumica proističe iz toga da li transakcijom koja se namerava preduzeti i sprovesti, nastaje koncentracija učesnika na tržištu u smislu Zakona. Druga dilema učesnika na tržištu, po pravilu je vezana za ocenu i utvrđivanje ispunjenosti prihodnih pragova propisanih Zakonom, pri čijem dostizanju postoji obaveza podnošenja prijave koncentracije Komisiji.
Da li za sprovođenje transakcije koja se sastoji u promeni vlasničke strukture društva „Don Don“ iz Beograda, na osnovu uključivanja u tu strukturu, novog člana društva – Investicionog fonda iz Luksemburga, po osnovu dokapitalizacije, treba podneti prijavu koncentracije?
Investicioni fond iz Luksemburga, namerava da na osnovu dodatnog novčanog uloga u društvo „Don Don“ d.o.o., postane njegov novi član. Na taj način bi se prethodna vlasnička struktura ovog domaćeg društva izmenila tako da ono od dvočlanog, postane tročlano, sa novim 81 suvlasničkim udelima članova društva, u odnosu na udele kakve su u ovom društvu imali njegovi članovi dok je funkcionisalo kao dvočlano društvo. Udeli prethodnih vlasnika društva „Don Don“ od 83,72% – koliko u njemu ima većinski član – društvo „Don Don“ iz Slovenije i manjinski član – privredno društvo Realest iz Slovenije – koje u „Don Don“ participira sa vlasničkim udelom od 16,27%, posle sprovedene transakcije, bili bi izmenjeni na način da bi se udeo prvog od navedenih članova smanjio na 62,80%, dok bi udeo drugog člana društva iznosio 12,19%. Ostatak udela od 25,01% pripadao bi Investicionom fondu iz Luksemburga, kao novom članu društva. Član 17. Zakona precizno definiše slučajeve u kojima dolazi do nastanka koncentracije. Pri tome, nije presudan procenat udela koji poseduje, ili stiče neki od članova u konkretnom privrednom društvu, već upravljačka prava koja se uspostavljaju na osnovu raspolaganja takvim udelima. To dalje determiniše kontrolnu funkciju člana društva nad konkretnim društvom, koja može biti pojedinačna ili zajednička. Ocena postojanja, ili nepostojanja obaveze prijave koncentracije u konkretnom slučaju, nije opredeljena činjenicom da će novi član društva imati 25,01% udela u vlasničkoj strukturi društva „Don Don“ i po tom osnovu srazmeran broj glasova u skupštini društva, već činjenicom postojanja određenih veto prava u vezi donošenja najznačajnijih odluka vezanih za funkcionisanje i postojanje ovog društva, koje su taksativno nabrojane u zahtevu za izdavanje mišljenja. Komisija je konstatovala da u zahtevu za izdavanje mišljenja nisu opredeljeni principi upravljanja društvom i vršenja kontrole nad njim dok je ono funkcionisalo kao dvočlano društvo. Realna je pretpostavka koju je Komisija imala prilikom izdavanja ovog mišljenja, da je kontrolu nad društvom „Don Don“ tada vršio većinski član društva koji je imao udeo od 83,72%, u kom slučaju bi se radilo o pojedinačnoj kontroli. Nakon što bi postao novi član društva – Investicioni fond iz Luksemburga bi, po osnovu svojih veto prava bio i jedan od vršilaca kontrole nad društvom „Don Don“, budući da ključne odluke vezane za poslovanje ovog društva ne bi mogle biti donete bez saglasnosti novog člana. Na taj način bi prethodna – pojedinačna kontrola nad društvom „Don Don“, bila transformisana u zajedničku kontrolu. Čak i pod pretpostavkom da je u situaciji dvočlanog društva i njegov manjinski član učestvovao u vršenju kontrole nad istim (što bi indikovalo postojanje prethodne zajedničke kontrole nad ovim domaćim društvom), sprovođenje transakcije kako je ona opisana, značilo bi promenu broja vršilaca istog (zajedničkog) oblika kontrole nad ovim društvom, u kom slučaju bi takođe postojala obaveza podnošenja prijave radi izdavanja saglasnosti za realizaciju nameravane poslovne transakcije.
Da li postoji obaveza prijave koncentracije za realizaciju transakcije u kojoj društvo „Telenor“ d.o.o. iz Beograda pored posedovanja 49% udela u društvu „Telenor Direct“ d.o.o., stiče i preostalih 51% udela u ovom društvu?
Promena oblika kontrole nad domaćim pravnim licem „Telenor Direct“ d.o.o. do koje dolazi otkupom preostalog udela od 51% ovog društva, od strane društva „Telenor“ d.o.o., koje je do sada bilo suvlasnik ovog društva sa 49% udela, od njegovog dosadašnjeg člana i deoničara – društva „Direct Group“ d.o.o., podleže obavezi podnošenja prijave koncentracije. Promena tipa kontrole do koje dolazi u ovom konkretnom slučaju, predstavlja koncentraciju u smislu člana 17. Zakona. Ovo iz razloga što će se nakon ove transakcije, zajednička kontrola članova i suvlasnika ovog društva, transformisati u individualnu, odnosno pojedinačnu kontrolu društva „Telenor“, nad društvom „Telenor Direct“ d.o.o.. Izneti stav Komisije proističe iz sadržine Odluke o izmenama osnivačkog akta društva „Telenor Direct“, donete po osnovu usklađivanja osnivačkog akta ovog društva, sa novim Zakonom o privrednim društvima od 25. januara 2012. godine. Članom 8. osnivačkog akta precizno su definisana ovlašćenja, način 82 izbora, funkcionisanje, kao i način donošenja odluka Skupštine društva, iz čega jasno proizilazi da je upravo Skupština društva organ koji upravlja i vrši kontrolu poslovanja društva „Telenor Direct“, kao i to da se radi o zajedničkoj kontroli njegovih članova i suvlasnika nad poslovanjem ovog društva. Članom 8. tačka 3. navedene Odluke, precizira se ukupan broj glasova u Skupštini (100), kao i to da svaki član društva ima pravo „na onoliki broj glasova, srazmerno učešću njegovog udela u osnovnom kapitalu društva“, („Telenor“ d.o.o. 49%, a „Direct Group“ d.o.o. 51%). Istim članom u tački 12., regulisan je i način donošenja odluka, gde se kaže da „sve odluke Skupština donosi kvalifikovanom većinom od 66 glasova“. Realizacijom predmetne poslovne transakcije, dolazi do promene oblika kontrole iz zajedničke u individualnu, što uz istovremeno ispunjenje finansijskih usova propisanih članom 61. Zakona o zaštiti konkurencije, ukazuje da je reč o koncentraciji koja podleže obavezi podnošenja prijave, odnosno za čije je sprovođenje potrebno obezbediti odobrenje Komisije.
Značaj poštovanja obaveze prijave koncentracije
Zakon je utvrdio obavezu prijave koncentracije (notifikacija), na način i pod uslovima propisanim ovim zakonom i Uredbom o sadržini i načinu podnošenja prijave koncentracije („Službeni glasnik RS“ br. 89/09). Takođe je utvrdio dužnost učesnika u koncentraciji da prekinu sprovođenje koncentracije do donošenja rešenja Komisije, kao i njenu nadležnost da u slučaju sprovođenja koncentracije suprotno ovim obavezama, odredi meru zaštite konkurencije učesniku na tržištu, u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini najviše 10% od ukupnog godišnjeg prihoda. Komisija je iznela svoj stav i mišljenje u obliku Obaveštenja, objavljenog na internet strani, u želji da pošalje jasnu poruku svim učesnicima na tržištu, da nepoštovanje obaveza koje se odnose na prijavu koncentracije i prekid sprovođenje koncentracije do donošenja rešenja Komisije, predstavljaju ozbiljnu povredu Zakona i da će se u slučajevima u kojima se utvrdi njeno postojanje, rešenjem odrediti mera zaštite konkurencije. Evropska komisija je 10. juna 2009. godine, donela odluku kojom je određena kazna od 20.000.000,00 evra belgijskoj kompaniji Electrabel S.A., jednoj od vodećih evropskih energetskih kompanija, zbog sticanje kontrole nad Compagnie National du Rhône SA (CNR) iz Francuske, koje je sprovedeno bez odluke Komisije, odnosno zbog nepoštovanja obaveze „mirovanja“ sprovođenja koncentracije do dobijanja odluke Komisije. Važno je napomenuti da je Electrabel podneo 2008. godine prijavu koncentracije, koju je Komisija odobrila, ali uz zadržavanje prava da utvrdi stvarni datum sticanja kontrole. Odlukom iz juna 2009. godine, utvrđeno je da je Electrabel S.A., stekao de facto pojedinačnu kontrolu nad francuskom kompanijom 23. decembra 2003. godine, bez prethodnog odobrenja EK. Kaznu, odnosno odluku Komisije je potvrdio i Opšti sud (nekada Prvostepeni sud), presudom iz decembra 2012. godine, kojom je odbijena žalba kompanije Electrabel. Evropska komisija je pre ovog slučaja, donela samo nekoliko odluka kojima su određene kazne zbog nepoštovanja obaveze prijave koncentracije i povrede obaveze da se zastane sa njenim sprovođenjem, ali je visoka kazna u konkretnom slučaju, bila određena primenom kriterijuma kao što su veličina kompanije, dužina trajanja povrede i postojanje određene prakse EK u ovakvim slučajevima. Stav EK je bio da se povreda mora smatrati ozbiljnom, bez obzira na ocenu same koncentracije, jer je propuštanje obaveze u suprotnosti sa osnovnim principom EU Uredbom o kontroli koncentracije, koji obezbeđuje prethodnu, ex ante kontrolu koncentracija od značaja za EU. 83 Razlog za upoznavanje sa ovom odlukom Evropske komisije, koja je verovatno već poznata pojedinim učesnicima na tržištu, je potreba da se ukaže na činjenicu da poštovanje zakonom propisanih obaveza nije puka formalna dužnost učesnika u koncentraciji, odnosno sticaoca/sticalaca kontrole. Naprotiv, radi se o obavezi koju pre svega treba posmatrati u kontekstu mogućih negativnih efekata koji koncentracije za koje nije pribavljeno odobrenje Komisije mogu imati na konkurenciju i značaja koji upravo prethodna kontrola koncentracija ima u obezbeđivanju zaštite od ograničavanja, narušavanja ili sprečavanja konkurencije, odnosno stvaranja ili jačanja dominantnog položaja učesnika koncentracije na relevantnom tržištu.
2012
2011
2010
2009
